Samostalan život ne znači život bez pomoći. Za mnoge osobe sa SMA, samostalnost znači imati pravu podršku – onu koja omogućava da ustanu iz kreveta, odu na fakultet, rade, putuju ili žive van roditeljskog doma. Upravo tu podršku često obezbeđuje personalni asistent – osoba čiji zadatak nije da donosi odluke umesto osobe sa SMA, već da omogući da svakodnevica funkcioniše u skladu s njenim željama, potrebama i tempom.
Šta je personalna asistencija?
Personalni asistent pruža fizičku podršku u svakodnevnim aktivnostima kao što su oblačenje, hranjenje, kretanje, održavanje lične higijene, odlazak u školu, na posao, terapije ili lekarske preglede. Uloga asistenta nije da donosi odluke umesto korisnika, već da sledi njegove instrukcije i želje. Personalni asistent omogućava da osoba sa SMA zadrži kontrolu nad svojim životom, pružajući praktičnu pomoć tamo gde je samostalno obavljanje aktivnosti otežano ili nemoguće.
Pravo na personalnu asistenciju
U Srbiji je personalna asistencija definisana Zakonom o socijalnoj zaštiti i namenjena je odraslim osobama sa telesnim invaliditetom koje mogu samostalno da upravljaju uslugom. To znači da korisnik sam bira asistenta, dogovara zadatke i daje uputstva o načinu pružanja pomoći.
Kriterijumi za dodelu usluge uključuju procenu stepena podrške i funkcionalnosti, što često varira u praksi. Osobe sa SMA koje zadovoljavaju uslove mogu ostvariti pravo na asistenciju u trajanju do 40 sati nedeljno, ali broj dodeljenih sati, kao i pristup samoj usluzi, zavisi od lokalne samouprave.
Iako zakonski postoji, personalna asistencija u Srbiji nije ravnomerno dostupna. U nekim gradovima i opštinama usluga je dobro razvijena i funkcioniše kao deo javnog sistema. U drugim mestima, posebno manjim sredinama, asistencija postoji samo kroz projekte nevladinih organizacija – ako uopšte postoji.
Zašto je personalna asistencija važna?
Osobe sa SMA su često u nepovoljnom položaju jer sistem ne prepoznaje dovoljno specifičnosti njihovog stanja. Bez personalnog asistenta, mnogi ljudi sa SMA ne mogu da napuste svoj dom, završe školu, rade, učestvuju u društvenom životu – ili čak da ustanu iz kreveta. Ova usluga nije samo pomoć u fizičkom smislu, već alat koji omogućava osobi da donosi sopstvene odluke, bude prisutna, doprinosi i živi po svojim pravilima.
Zato je važno da se o personalnim asistentima govori više – ne samo u krugu osoba sa invaliditetom, već i među donosiocima odluka, zdravstvenim i socijalnim radnicima, kao i široj javnosti. Kada funkcioniše kako treba, personalna asistencija ne samo da pomaže pojedincu, već i doprinosi inkluzivnijem, solidarnijem društvu.
